Zagrevanje planete od jednog stepena u proseku u periodu od 100 godina donelo je posledice koje možemo i lično da sagledamo gde god da živimo. Neizvesno je da li će svet uspeti da se izbori sa njihovim glavnim uzrokom smanjenjem emisije CO2, odnosno smanjenjem upotrebe fosilnih goriva. Izvesno je samo to da će biti sve toplije i da je maksimum koji možemo da uradimo da otopljenje držimo u postojećim granicama. O klimatskim promenama razgovaramo sa klimatologom Vladimirom Đurđevićem.

Jedan stepen u proseku za sto godina na prvu pomisao ne zvuči dramatično. Međutim, „kada se gledaju klimatski podaci koji su malo duži i koji govore o tome kako se klima menjala zadnjih nekoliko hiljada, desetina, pa i stotina hiljada godina, vidimo da je otopljenje od jednog stepena u proseku za sto godina apsolutni presedan kada pričamo o klimi naše planete, da se za tako kratko vreme toliko povećala temperatura,” kaže klimatolog Vladimir Đurđević. Ako sve uporedimo sa procesom “izlaska iz ledenog doba i ulaska u međuledeno doba u kome mi sad živimo, kada je za nekoliko desetina hiljada godina globalna temeperatura promenjena za 4 stepena, oviaj jedan stepen za sto godina deluje još mnogo dramatičnije.  I u ovoj eri, planeta se može ugrejati za još 4 stepena što nas približava velikoj neizvesnosti koja može biti sprečena.

Jedino rešenje za budućnost planete je da prestanemo da koristimo fosilna goriva. “Globalni dogovor u vezi s tim već postoji, potpisan je, zove se Pariski sporazum u okviru tog dogovora sve države na našoj planeti su se dogovorile da oko 2060. godine prestanu da koriste fosilna goriva,” kaže Đurđević i  podseća: “Cela planeta trenutno uči kako to da uradi i nezgodno je što, kroz to učenje, mi moramo to i da uradimo, nemamo vremena da sad mi tu isprobavamo previše, nego moramo kroz taj proces učenja da impementiramo neke stvari.”

Srbija je među prvih deset zemalja koje su pristupile Pariskom sporazumu i definisale svoje učešće u rešenju problema. Ali, zalaganje na papiru je jedno, a realnost nešto drugo. “Termoelektrane u kojime se, na primer, u Srbiji proizvodi  najveći deo energije   pored toga što doprinose tom efektu staklene bašte kroz emisiju ugljendioksida, u stvari imaju ogroman uticaj i na životnu sredinu kroz emisiju raznih drugih gasova koji se smatraju polutantima i na termoelektrane se i globalno gleda kao na neku vrstu najvećih zagađivača koji trenutno postoje na našoj planeti ,” objašnjava Đurđević. 

U obe stvari, u implementaciji tehnologija koje se tiču proizvodnje energije iz obnovljivih izvora i u smislu prilagođavanja svojih društava novonastalim uslovima prednjače zemlje Evropske unije. S druge strane, posledice klimatski promena najgore su u siromašnim delovima sveta i iz takvih sredina koje mogu postati nenastanjive mogu krenuti i klimatske migracije sa čak milionima ljudi koji će potražiti podnošljive uslove za život.

Klimatske promene mogu se baš zbog perspektive neizvesne budućnosti sagledati i kao međugeneracijski problem. “Ono što mi danas radimo, u stvari, puni obim tih promena i pune negativne konsekvence će se desiti tek za jedno tridesetak ili četrdesetak godina, kada bi današnji mladi ljudi ili tinejdžeri trebalo da žive onako svojim punim plućima,” kaže Đurđević i upozorava: “Umesto da ih dočeka neka vrsta blagostanja ili neka vrsta sistema koji je nama danas  poznat, njih će u tom trenutku verovatno dočekati problemi koji će biti mnogo veći nego ovi koje mi danas imam.” U tom smislu pokreti, pobune, aktivizam mladih poput onog “Petkom za budućnost” imajuveliki značaj.

Pored tog međugeneracijskog klimatske promene sadrže i “konflikt izmedju bogatih i siromašnih koji je isto vrlo važan za rešavanje i razumevanje ovog problema,” navodi Đurđević i objašnjava: “Problemu su najviše dopirnele najrazvijenije zemalje, a često su najnerazvijenije zemlje te koje najviše trpe.”

S.Ć.