Finska, koja u drugoj polovini 2019. godine predsedava Evropskom unijom, uoči početka predsedavanja istakla je kao formulu budućnosti održivi razvoj i to u tri pravca: socijalna, ekonomska i ekološka održivost. Prema rečima finskih političara, održivost bi trebala da bude zajednički imenitelj svih akcija u Evropskoj uniji. Sagledana kroz ova tri pravca, ona bi trebalo da obezbedi bolje sprovođenje ljudskih prava, demokratije i slobode, zajedničko tržište i slobodnu trgovinu zasnovanu na pravilima, ekonomiju znanja, kao i dostizanje socijalnih prava, rodnu jednakost i održiv rast.

Prilikom predstavljanja ovog programa, finski premijer izjavio je da „evropsko društvo najbolje funkcioniše kada se unapređuje blagostanje, znanje i bezbednost, a smanjuju nejednakosti“.

Jedan od ovakvih principa održivog razvoja, socijalnu održivost, pokušali smo da sagledamo na nivou Srbije. Ono što smo prvo uočili su problemi. Iako u reformama naših zakona postoje velike praznine i slabosti, u ovom domenu se verovatno nalaze one najveće.

„Reforme o kojima se puno priča ovih dana zapravo idu u suprotnom smeru u odnosu na one koje se javnosti predstavlja. U javnosti dominiraju izjave političara da će davanja biti sve veća, da će sve više ugroženih imati adekvatan obuhvat i adekvatna davanja, da će prosto nivo solidarnosti i empatija u društvu da se podigne na neki nivo koji bi bio uporediv sa evropskim. Međutim, kada pogledamo zakonske predloge, strateške predloge, kada pogledamo budžet koji je možda i najvažniji odraz javnih politika, vidimo da zapravo se kategorija onih koji imaju prava iz oblasti socijalne zaštite, sve više sužavaju”, objašnjava Ivan Sekulović iz Fondacije Centar za demokratiju.

Ovaj centar sproveo je opsežnu Analizu stanja socijalnih i ekonomskih prava u Srbiji. Pored podacima o rizicima od siromaštva, malim budžetskim izdvajanjima i nedovoljnim bavljenjem ovim problemima, jedan deo se posebno odnosi na rodnu ravnopravnost i to u sferi zapošljavanja.

„Iako se Srbija obavezala mnogim međunarodnim ugovorima i paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravama, da obezbedi jednako uživanje ovih prava i muškarcima i ženama, ono što imamo kao pokazatelje je da i dalje opstaju rodne nejednakosti”, objašnjava Sarita Bradaš i dodaje: “I dalje imamo rodne nejednakosti u zaradama. Žene zarađuju manje od muškaraca, bez obzira na to što imaju isti stepen stručne spreme, bez obzira na to u kojim sektorima rade. Imamo onaj stakleni plafon, nemogućnost napredovanja. Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru takođe je više pogodila žene, pogotovo u sektorima gde  žene čine većinu, u zdravstvu i u prosveti, tako sada nemaju mogućnost da uđu ni u one sektore koji su prvenstveno bili ženski sektori”.

 Ako uzmemo u obzir  da je mera uspešnosti i stabilnosti jedne zemlje i jednog sistema socijalna sigurnost svih njenih građana, kako izgleda socijalna slika Srbije?

 „Srbija je zemlja koja ima najveću stopu rizika od siromaštva. Svaki četvrti građanin je u riziku od siromaštva. Šta u stvari znači da je on u riziku od siromaštva? Prag rizika od siromaštva pre dve godine bio je 15.600 dinara za jednu odraslu osobu i smatra se da onaj ko ima prihode koji su manji od te granice je u riziku od siromaštva. Međutim, takvih ljudi u Srbiji ima skoro dva miliona i koliko je to relativna mera vidite kad uporedite sa pragom rizika od  siromaštva u evropskim zemljama”, kaže Sarita Bradaš.

U poređenju sa evropskim zemljama, to siromaštvo je skoro 4 puta gore nego u Grčkoj ili 6 puta gore nego u Luksemburgu. „Kad pogledate podatke o onima koji imaju prosečne prihode, onda bi oni bili u riziku od siromaštva u 26 evropskih zemalja i to nam ustvari ugovori o tome kako je to kako je to relativan iznos. Ono što se u Srbiji još računa je i jedna druga mera rizika od siromaštva, a to je apsolutno siromaštvo”, objašnjava Sarita Bradaš i dodaje: „ U riziku od apsolutnog siromaštva su svi oni koji imaju prihode manje od 12.400 dinara, dakle, ljudi koji raspoložu sa 400 dinara dnevno. Da li u ovoj zemlji neko može da se prehrani, da se obuče, da se ugreje, da ima stan za 400 dinara dnevno? Ja ne verujem. A takvih ljudi je pola miliona”.

 Možemo da zaključimo da država Srbija najteže pomaže onima kojima je to najpotrebnije. „Taj nivo davanja za najugroženije se zapravo smanjuje. Trošimo malo i neefikasno, to kaže i Evropa. I to se ponekad i u Vladi javno prizna. Znači, trošimo negde manje od 0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda na novčanu socijalnu pomoć i taj nivo se sve više smanjuje. Kada se izrazi u broju domaćinstava, prvi put smo 2014. pali na ispod 100 hiljada domaćinstava koja primaju novčanu socijalnu pomoć. Tako da, svi parametri objektivni pokazuju da ova država troši sve manje na osetljive grupe”, zaključuje Ivan Sekulović.

A. P.