Gas iz gasovoda Južni tok, u čiju će izgradnju uložiti oko 800 miliona evra, Srbija će po svemu sudeći i dalje kupovati preko posrednika, mešovitog rusko-srpskog preduzeća Jugorosgas koje i danas posreduje u trgovini gasom između dve zemlje. Ovo se navodi u dokumentu do kog je došla ekipa Insajdera - predlogu ugovora koji je Jugorosgas poslao Srbijagasu 22. februara ove godine. To praktično znači da će građani i privreda u Srbiji i u narednih deset godina plaćati proviziju preduzeću koje zapravo ništa ne radi, odnosno samo papirološki prodaje ruski gas Javnom preduzeću Srbijagas. 

A.

POZNATO

Energetskim sporazumom Rusije I Srbije, Srbija je, prema poznatom delu sadržaja ovog dila, uvećala energetsku zavisnost od Rusije. Sopstvenu naftnu industriju I podzemno skladišre gasa u Banatskom Dvoru, Srbija je ovim sporazumom Rusiji prodala/predala po ekstremno niskoj ceni. Vlada Srbije prodala je 51% vlasništva NIS-a za 400 miliona Evra iako se procena stvarne vrednosti NIS-a, prema konsultantskoj kompaniji Deloitte kretala oko 2,2 milijarde dolara.

NIS je prodat u ime buduće gasne sigurnosti I izgradnje srpskog kraka gasovoda Južni tok, koji će za razliku od Bugarske, Srbija sama morati da finansira iz kredita.

Srpski krak Južnog toka biće dug 450 kilometara I njegova izgradnja će koštati izmedju 1,5 I 1,7 milijardi evra. Finansiraće ga preduzeće “Južni tok Srbija”. Srbija je jedina među državama partnerima, koja je sa ruskim “Gaspromom” formirala zajedničko preduzeće za izgradnju gasovoda “Južni tok” kao manjinski partner. Samo u slučaju Srbije, kompanija “Srbijagas” drži 49 odsto vlasništva zajedničkog preduzeća, dok “Gaspromu” pripada 51 odsto. U ostalim državama, taj odnos je pola-pola (Austrija, Mađarska, Bugarska…)

Izgradnju srpskog kraka trebalo bi da ubrza Zakpon o Južnom toku koji je skupština Srbije usvojila krajem februara 2013. Uz sve argumente vlade o ubrzanju procedura I eksproprijacije zemlje nije jasno zašto je Skupština Srbije usvojila zakon o praktično jednom investitoru - Gaspromu. Sa druge strane brojni drugi strani investitori u sferi energetike bore se za svaki podzakonski akt  koji bi im olakšao projekte.

Sadašnja ministarka energetije Zorana Mihajlović, svojevremeno je, nakon potpisivanje energetskog sporazume izjavila da su Rusi "na tanjiru dobili ono što su hteli".

NEPOZNATO

Za građane Srbije brojni dokumenati iz energetskog sporazuma, poslovanje kompanije Yugorosgaz, kao I sve aktivnosti Srbijegasa koje su u vezi sa ruskim partnerom ostaju potpuno nepoznati. Praktično je nemoguće dobiti bilo kakve podatke o najvažnijim  aspektima poslovanja sa Ruskom stranom iako u njemu učestvuju javna preduzeća iz Srbije.

Ova tajna priroda saradnje oduvek je bacala sumnju na to da su rusko-srpski predstavnici često razgovarali univerzalnim jezikom, jezikom korupcije. Ipak, nikada nijedan dokaz za te tvrdnje nije predstavljen, niti je bilo ko zvanično optužen, iako su se istrage vodile jednako i za Marjanovićev period, ali i za doba Koštunice. Možda je ta netransparentnost bila prisutna zbog snažne veze Gasproma i KGB-a, nekada moćne ruske obaveštajne službe. KGB je prestao da postoji kada je »Gasprom« rođen, a te strepnje su posebno bile pojačane od dolaska na vlast Vladimira Putina, bivšeg agenta te službe. Nije tajna da širok krug političara i tajkuna u Rusiji svoje korene ima u toj službi. Zato se i u mnogim evropskim zemljama pojavio strah od energetske zavisnosti i monopolizacije tržišta, ali i kao »gaspromofobija«, jer su se poslovi ovog energetskog džina tokom devedesetih i kasnije prilično ubrzali i raširili, pa su se u prozapadnom svetu pojavile ozbiljne strepnje da će Rusi pod svoju ekonomsku čizmu staviti pola Evrope”

(Djordje Padejski, ogled: Srbija i Gasprom – od Miloševića do danas)

 

Apsurdno je da je, uz svu tajnovitost, čak I poslovanje samog Gasproma poslednjih godina transparentnije od poslovanja Jugorosgasa.

Portal Energynews, I njegov osnivač NVO Mediamaster zatražili su 30. 10. 2012. godine (DOPIS 1: 011-00-131/2012-01), na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, od sekretarijata vlade Srbije, Ministarstva energetike i javnog preduzeća Srbijagas, podatke o poslovanju Yugorosgaz-a. Zahtev se odnosio na: ugovore o isporukama gasa sa svim  aneksima i prilozima izmedju Yugorosgaz-a i Srbijagas-a, sve fakture izdate između Yugorosgaz-a i Srbijagas-a, protokole i sporazume između Republike Srbije i Ruske federeacije kojima se uređuje isporuka gasa, dokumenete koji se odnose na prava iz ovih ugovora i odluke o podeli dividendi iz ostvarenog profita.

Sekretarijat vlade Srbije i  javno preduzeće Srbijagas nikada nisu odgovorili na ovaj zahtev NVO Mediamaster.

Mediamasteru je 27. 11.2012. godine stigao dopis iz Ministarstva Energetike (DOPIS 2.)  u kom se navodi da to ministarstvo ne poseduje zahtevane dokumente ali da će u ime NVO Mediamaster, uputiti zahtev Srbijagas-u da tom ministarstvu prosledi zahtevane dokumente.

Najzad, 25. 12. 2012. godine, Minstastvo Energetike je Mediamasteru prosledilo dopis (DOPIS 3.) u kom ga obevaštava da nije u mogućnosti da tražene dokumente prosledi jer je od javnog preduzeća Srbijagas dobilo odgovor da su ugovor I svi zahtevani dokumenti “poverljive prirode” I da “ne postoji saglasnost o dostavljanju informacija trećim licima”.

Na ovaj način javno preduzeće Srbijagas odbilo je da dostavi bilo kakvu informaciju o poslovanju Jugorosgaz-a, uključujući I one koji bi, van svake sumnje, morali biti dostupni javnosti a to su podaci o tome kako se troši novac gradajana Srbije ali podaci o podeli dividendi. Yugorosga-z je, prema zvaničnom izveštaju o finansijskom poslovanju, objavljenom na APR-u (http://fi.apr.gov.rs/prijemfi/cir/Podaci1.asp?), u 2011 godini ostvario neto dobit od oko 18 milona Evra. Prilikom osnivanja Jugoprosgaz-a, javno je saopšteno da će dividende biti investirane u izgradnju gasne mreže u Srbiji I srpskog kraka Južnog tok.

Da li su dividend AD Yugorosgaz-a dodeljene I da li su reinvestirane ili su završile na računima akcionara? Na to pitanje Srbijagas ne želi da odgovori građanima Srbije.

Prema izveštaju sa APR-a Jugorosgaz je u 2011 godini imao 34 zapaoslena a prema pisanjima medija u Srbiji prosečna plata u Yugorosgz-u bila je 352.000 dinara mesečno bruto.

AKCIONARI JUGORSGAZ-a

Formalni vlasnici Yugorosgaz-a su otvoreno akcionarsko društvo  GAZPROM,

Javno preduzeće SRBIJAGAS I Austrijska kompanija CENTRAL ME ENERGY & GAS GmbH.

Central Me Energy & Gas GmbH je, prema dokumentima iz austrijskog registra,  deo  austrijske kompanije »Centrex Europe Energy & Gas Ag«. Uprkos tome što Centrex grupa poriče bilo kakvu direktnu vezu sa Gazpromom, danas je jasno da je je u vlasništvu ruske Gasprombanke. “Vlasnik Centrex-a je, naime,  kiparska kompanija Siritia Investments, čiji vlasnik je kompanije OOO Rubin, a vlasnik Rubina je Gasprom banka (Istraživanje: Roman Krupinski – Eurasia Daily Monitor).

Nije tajna da je komplikovana mreža od nekoliko stotina Gaspromovih ćerki firmi u 36 zemalja (http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Gazprom_subsidiaries), postavljena tako da se iz kompanije, na formalno legitiman i legalan način, izvlače milioni za ključne igrače. Mnogi od njih, upravo zbog toga, nalaze se u upravnim odborima različitih Gaspromovih firmi. Tako je recimo direktor kompanije Rubin Konstantin Smelev ujedno i član upravnog odbora Gaspromove firme ArosGas Holdings a Na čelu »Centrexa« je  Italijan Massimo Nicolazzi, koji je ujedno i član upravnog odbora »Jugorosgasa« u Srbiji. Ovakve kombinacije su karakteristične za poslovanje brojnih Gaspromovih ćerki-firmi širom sveta. Pitanje je da li građani Srbija imaju razloga da veruju da je Yugoprosgaz izuzetak od ove šeme.

Portal Energynews

B.

YUGOROSGAZ – OD MIRKA MARJANOVIĆA DO JUŽNOG TOKA

Gas iz gasovoda Južni tok, u čiju će izgradnju uložiti oko 800 miliona evra, Srbija će po svemu sudeći i dalje kupovati preko posrednika, mešovitog rusko-srpskog preduzeća Jugorosgas koje i danas posreduje u trgovini gasom između dve zemlje. Ovo se navodi u dokumentu do kog je došla ekipa Insajdera - predlogu ugovora koji je Jugorosgas poslao Srbijagasu 22. februara ove godine. To praktično znači da će građani i privreda u Srbiji i u narednih deset godina plaćati proviziju preduzeću koje zapravo ništa ne radi, odnosno samo papirološki prodaje ruski gas Javnom preduzeću Srbijagas.

U predlogu ugovora Jugorosgas se poziva na dugoročni Sporazum o isporukama gasa koji su oktobra prošle godine potpisali Zorana Mihajlović, srpska ministarka energetike i Aleksandar Valentinovič Novak, njen ruski kolega. U sporazumu se spominje Jugorosgas, ali se ne definiše njegova uloga u snabdevanju Srbije gasom sledećih deset godina. 

Ta uloga konkretizovana je u predlogu ugovora do kog je došao Insajder. Prema tom dokumentu Jugorosgas će Srbiji do početka rada Južnog toka, gas prodavati kao i do sada - na mađarsko-ukrajinskoj granici, a nakon početka, koji se prema ovom dokumentu očekuje oko 2017. godine, Srbija će gas nabavljati preko novoizgrađenog gasovoda, ali i dalje uz posredovanje Jugorosgasa.

Za razliku, na primer, Bugarske, koja je u pregovorima o Južnom toku izbacila svog posrednika, Srbija je poziciju Jugorosgasa dodatno učvrstila. Pokušaj aktuelne ministarke energetike da isključi posrednika iz trgovine između Rusije i Srbije nije uspeo uz objašnjenje da je dokument pripremljen u vreme prethodne Vlade, pa ova nije mogla da ga menja.

Tako će građani Srbije, čak i kada preko njihove teritorije prođe Južni tok, i dalje kupovati gas preko posrednika iz zamršene mreže Gazpromovih ćerki firmi.

Ruski kapital

Ekipa Insajdera više meseci priprema serijal o posledicama Energetskog sporazuma između Srbije i Rusije. Ovim sporazumom i svim ostalim dokumentima potpisanim tokom 2008. godine ruskom gasnom gigantu Gaspromu i njegovim povezanim preduzećima omogućeno je da bez tendera i, kako je pokazalo istraživanje Insajdera, daleko ispod realne cene postanu većinski vlasnici Naftne industrije Srbije i trenutno jedinog podzemnog skladišta gasa Banatski dvor. Srbija je, zauzvrat, uključena u projekat gasovoda Južni tok kojim će se ruski gas, zaobilazeći Ukrajinu, transportovati do zemalja južne Evrope.

Iako potpisan u januaru 2008. godine Sporazum i sve što se posle njega izdešavalo, prema analizi Insajdera, rezultat je niza događaja koji su počeli mnogo ranije, kao logičan nastavak aktivne uloge ruskih firmi u snabdevanju Srbije gasom još od početka 90-tih.

Pre više od 20 godina osnovana je rusko-srpska firma Progresgas Trejding, koja je imala  ulogu posrednika, odnosno firme koja ruski gas prodaje Srbiji samo preko papira i za to naplaćuje proviziju. Polovinu vlasništva u ovoj firmi je imao srpski Progres, na čijem je čelu do svoje smrti 2006. bio bivši premijer Srbije Mirko Marjanović, dok je druga polovina bila u vlasništvu ruske strane, ćerki firmi državnog giganta Gasproma.

Posle ukidanja sankcija UN-a, 1996. godine  Savezna Republika Jugoslavija i Ruska Federacija potpisuju Sporazum o saradnji u oblasti gasne privrede, na osnovu kojeg nastaje još jedna zajednička firma Jugorosgas sa zadatkom izgradnje gasovoda u Srbiji.

Posle 2000. godine Progresgas Trejding je izbačen iz posredničkog posla, a Jugorosgas postaje praktično neaktivno preduzeće. Ipak, nijedna od ove dve firme nije ugašena, a njihova uloga postaje ponovo značajna  2005. godine. U tom trenutku Progresgas Trejding ima 25 odsto vlasništva u Jugorosgasu. Ispostaviće se ključnih 25 odsto.

21. decembra 2005. godine na sednici Skupštine akcionara mešovitog srpsko-ruskog preduzeća Progresgas Trejding donosi odluku da svoj kapital u Jugorosgasu proda jednom austrijskom preduzeću iza kog stoji ruski kapital. Ova promena u vlasništvu, do koje je došlo zahvaljujući propustima nadležnih u Srbiji, bio je prvi korak koji je doveo do današnje situacije na tržištu gasa u Srbiji u kojoj je Jugorosgas, firma u većinski stranom vlasništvu, praktično direktna konkurencija Javnom preduzeću Srbijagas.

PRAVO PREČE KUPOVINE

Iako osnovan zbog gasifikacije pre svega centralne i južne Srbije, Jugorosgas u vreme ključne promene vlasništva 2005. godine praktično nema ozbiljan izvor zarade.

Svoje akcije u Jugorosgasu Progresgas Trejding je ponudio na prodaju još 2002. godine i to Naftnoj industriji Srbije, koja je imala pravo preče kupovine. O ovoj ponudi NIS se oglasio tek tri godine kasnije, 13. maja 2005. na sednici Upravnog odbora na kojoj je doneta odluka da se ponuđenih 25 odsto akcija otkupi za 4.8 miliona dolara. Odluka se, međutim, mesecima ne sprovodi.

Za to je bio zadužen Milutin Prodanović, tadašnji direktor Energogasa, dela NIS-a u čijoj je nadležnosti bila gasna privreda južno od Vojvodine. Prodanović je međutim tvrdio da nikada nije dobio odobrenje Ministarstva energetike, pa zato nije otkupio ove akcije. Na čelu Ministarstva tada je bio Radomir Naumov, koji je s druge strane tvrdio da u Ministarstvo nikada nije stigla Odluka Upravnog odbora NIS-a o preuzimanju akcija u Jugorosgasu pa samim tim nisu ni mogli da daju odobrenje. Obojica su u to vreme bili kadrovi DSS-a.

Kada je u oktobru 2005. donet Zakon o restrukturiranju NIS-a, kojim su iz tog preduzeća izdvojeni Srbijagas i Transnafta, Prodanović je postao pomoćnik ministra energetike Radomira Naumova, a na toj funkciji ostaje sve do formiranja aktuelne Vlade.

Posle restrukturiranja NIS-a, posao otkupa udela u Jugorosgazu po logici stvari prelazi na tada tek formirano preduzeće Srbijagas, čiji prvi direktor postaje Miloš Tomić, kadar G17 plus. Međutim, sprska preduzeća su do tada već izgubila trku sa vremenom.

Upravo u periodu restrukturiranja NIS-a, kada se nije znalo koje je preduzeće za šta nadležno, u Srbiju dolazi delegacija Gazproma, koja obaveštava domaće zvaničnike da su i oni spremni da kupe akcije Jugorosgasa.

Progresgas Trejding održava Skupštinu akcionara 21. decembra 2005. godine. Na ovoj sednici nije se pojavio ni predstavnik NIS-a, ni predstavnik Srbijagasa. Skupština Progresgas Trejdinga zato konstatuje da srpska strana nije zainteresovana i prihvata jedinu preostalu ponudu, onu koju je dostavila ruska strana čiji su predstavnici imali spremne papire već na toj sednici Progresgas Trejdinga.

Ugovor o prodaji akcija, kojim će 25 odsto vlasništva nad Jugorosgasom preći austrijskoj firmi Central ME Energy and Gas, potpisuje se istog dana na iznos od 4.8 miliona dolara – po istoj ceni po kojoj je i NIS nameravao da ih kupi. Posle ove transakcije srpska strana preko Srbijagasa ostaje sa samo 25% vlasništva u Jugorosgasu. 50% zadržava ruski Gazprom, a 25% prelazi u vlasništvo austrijske firme, koja je deo zamršene mreže kompanija za prodaju ruskog gasa na celom evropskom kontinentu. 

Vlasnička struktura preduzeća Central ME Energy and Gas, današnjeg suvlasnika Jugorosgasa je krajnje komplikovana, a prema istraživanju Insajdera stopostotni vlasnik ovog preduzeća na kraju lanca je Gasprom banka. Ova banka, iako nosi ime Gasproma, već nekoliko godina je u vlasništvu Banke Rusije, koja je, opet, najvećim delom privatno vlasništvo ruskih biznismena, kojima na kraju odlazi deo profita Jugorosgasa.

Ta dobit je samo mali deo profita razgranate mreže kompanija koju Centrex ima u gasnoj privredi velikog dela Evrope.

JAČANJE POZICIJE

Ruska strana je očigledno od početka imala jasan plan šta želi s Jugorosgasom, a u tome su im svojim nečinjenjem pomogli ljudi zaduženi da štite interese Srbije.

U sledećih nekoliko godina, posle više odluka nekoliko srpskih vlada u kojima su učestvovale gotovo sve parlamentarne stranke u Srbiji, Jugorosgas postaje ključni igrač u snabdevanju Srbije gasom.

Odmah po prodaji 25 odsto akcija, ovoj firmi se 2006. godine odlukom Upravnog odbora Srbijagasa, uz saglasnost Vlade Srbije, u vlasništvo i formalno prenosi magistralni gasovod MG-09, a ubrzo zatim ovo preduzeće postaje i posrednik u trgovini gasom između Rusije i Srbije.

Gasovod MG-09 počinje od mesta Pojate kod Paraćina, a završava se šezdesetak kilometara dalje u Nišu. Iako kratak, veoma je važan jer predstavlja jedini pravac snabdevanja gasom čitave centralne i južne Srbije. Poređenja radi, to bi bilo isto kao da smo recimo stranoj firmi dali u vlasništvo deo autoputa od Paraćina do Niša, u situaciji kada je autoput jedina veza sa jugom Srbije.

Tako potrošači od Horgoša do Pojata mogu da se snabdevaju samo iz magistralne cevi Javnog preduzeća Srbijagas, a od Pojata do Niša samo iz cevi Jugorosgasa. Preduzeće sa većinski stranim kapitalom tako je, odlukom Vlade Srbije, po značaju izjednačeno sa Javnim preduzećem Srbijagas.

Odmah pošto su ruske firme preuzele 75% vlasništva u Jugorosgasa, počinju intenzivni pregovori između Gazproma i Srbijagasa, odnosno ruskih i srpskih vlasti o brojnim drugim temama u vezi sa srpskom gasnom privredom.

Rezultat ovih sastanaka su dva veoma važna dokumenta potpisana u Moskvi decembra 2006. Jedan je ugovor o snabdevanju Srbije gasom kojim se prvi put posle 2000. godine i izbacivanja Progresgas Trejdinga, uvodi posrednik u trgovini gasom između Srbije i Rusije – Jugorosgas. Drugi je Memorandum o saradnji između Srbije i Rusije u kom se navodi da će se preko Srbije izgraditi krak gasovoda Plavi tok.

Memorandum će godinu dana kasnije dovesti do Energetskog sporazuma između Srbije i Rusije. U pregovorima koji su vođeni za tih godinu dana na najvišem državnom nivou, daleko od očiju javnosti, dogovoreno je još da ruska strana bez tendera postane većinski vlasnik NIS-a i podzemnog skladišta gasa Banatski dvor, a projekat izgradnje kraka Plavog toka prerastao je u projekat izgradnje deonice gasovoda Južni tok preko Srbije.

Iako je Jugorosgas pomenut u Memorandumu iz 2006. kao nosilac posla izgradnje gasovoda, ta firma je na neki način isključena iz gradnje Južnog toka, ali to ni malo nije oslabilo poziciju ovog preduzeća u Srbiji.

RASPODELA DOBITI

Od firme koja praktično nema izvor zarade, Jugorosgas postaje jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji i to zahvaljujući posredničkoj proviziji. Jugorosgas danas ostvaruje godišnje prihode od gotovo pola milijarde evra i čistu dobit između 11 i 18 miliona evra. Od 2008. do 2011. godine firma je, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, zabeležila dobit od preko 62 miliona evra.

Osnovna zarada Jugorosgasa je provizija od preko četiri odsto na sav gas koji Srbija kupi od Rusije, koju dobija iako zapravo ništa ne radi. Naime, ruski Gasprom prodaje energent Jugorosgasu u Ukrajini, na mernoj stanici Beregovo, ali samo papirološki jer na istom tom mestu Jugorosgas zatim prodaje celu preuzetu količinu Javnom preduzeću Srbijagas, ali po ceni uvećanoj za oko četiri odsto. Srbijagas zatim snosi ogromne troškove transporta gasa kroz Mađarsku do Srbije i snosi rizik pada dinara u odnosu na dolar, valutu za koju je vezano plaćanje prema Jugorosgasu. U celom poslu, Jugorosgas bukvalno nema nikakve troškove, osim što novac ide preko njihovog računa. 

Umesto da Jugorosgas ovako ostvarenu zaradu ulaže u razvoj gasovodnog sistema Srbije, kako je predviđeno, dobit se, prema istraživanju Insajdera, u najvećoj meri deli između vlasnika preduzeća. Srbijagas tako dobija 25 odsto, dok se 75 odsto novca transferiše u inostranstvo i to 50 odsto Gazpromu u Rusiju i 25 odsto u Austriju, preduzeću Central ME Energy and Gas, odnosno njegovim krajnjim vlasnicima.

U celom ovom zamršenom poslu ne pomaže ni činjenica da je svaki direktor Srbijagasa, od formiranja tog Javnog preduzeća 2005. godine, istovremeno i predstavnik 25% državnog kapitala u Jugorosgasu, pri čemu za simboličan posao u ovoj većinski stranoj firmi dobije višestruko veću nadoknadu, koja danas iznosi čak deset hiljada evra mesečno. Uprkos upozorenjima nadležnih institucija da su ove dve funkcije nespojive jer se logično nameće pitanje čije će interese da zastupa direktor Srbijagasa, ta praksa do danas nije prekinuta. Tako direktor Srbijagasa sa jedne strane predstavlja prodavca gasa Javnom preduzeću, a sa druge strane predstavlja kupca, s tom razlikom što kao prodavac ima mnogo veću platu.

Iako je više elemenata trgovine gasom prikriveno stavkama o poverljivosti, istraživanje Insajdera pokazalo je da se gubici Srbijagasa u ovakvom poslu sa Jugorosgasom godišnje mere milionima evra što će na kraju, po svemu sudeći, kao javni dug platiti građani Srbije. 

Nijedna Vlada za poslednjih šest godina nije pokazala spremnost da reši ovaj problem. Umesto toga, nastavljale su da jačaju poziciju Jugorosgasa.

Koliko gubimo u komplikovanim i u velikoj meri tajnim poslovnim odnosima, ko je sve odgovoran, kao i šta su u ime građana predstavnici poslednje četiri vlade Srbije morali bolje da ispregovaraju, gledaćete u novom serijalu Insajdera.

Insajder