Društveni centar „Evo ruka“ je počeo od nule i posle pet godina postao je agilno i prepoznatljivo  mesto okupljanja, aktivizma i kretivnog rada na polju podrške deci i roditeljima dece sa invaliditetom. Vodi ga Ana Knežević a koriste ga deca, porodice, aktivisti i svi zainteresovani za razvoj inkluzije u Srbiji. Posebno polje koje su osvojili na putu ka samoodrživosti je socijalno preduzetništvo.

„Inkluzija danas u Srbiji nije jasna iz više razloga, zato što ljudi ne razmeju da je sve inkluzija, da i pre nego što je postojala inkluzija da mi živimo faktički inkluziju, i da to jednostavno ne treba da bude izolovana stvar. Inkluzija se dešava u celom kontekstu gde mi živimo, jer naša deca žive u kontekstu, i ono što se nažalost desilo u Srbiji jeste da tu reč inkluzija nisu dobro razumeli ni oni koji se time bave a nisu je dobro ni razumeli roditelji dece koja su sa smetnjama u razvoju, koja imaju bilo kakve teškoće, a niko je nekako nije dobro razumeo,“ objašnjava motiv i pozadinu nastanka centra „Evo ruka“ osnivačica Ana Knežević.

Centar lociran u Zemunu, razvija akcije na nekoliko polja. Tu su dnevni boravaka za decu tokom leta, podrška roditeljima i deci, kreativne radionice, zapošljavanje osoba sa invaliditetom, omladinski kampovi. Ana Knežević je Centar bazirala na konkretnom iskustvu. „Ja govorim iz svog ličnog iskustva, ja imam sina koji ima 14 godina i višestruke smetnje u razvoju i kod koga nema magičnog izlečenja i konstantno moramo da se borimo za njegovo unapređenje i održavanje onoga što smo dobili. Mi smo prošli kroz sve faze, od bolničkog lečenja, terapija, logopedskih tretmana, fizikalnu terapiju koju stalno moramo da sprovodimo, banjskog lečenja i td, i ono što sam za ovih 14 godina videla je da svi roditelji imaju puno problema.“ Na lestvici problema dominiraju oni za koje je direktno odgovorna država.“ I dalje su nepristupačne usluge, logopeda nema dovoljno, defektološkog rada takođe, i dalje je ta neka segregacija između specijalnih i redovnih škola, nepristupačne su usluge. Čak postoji i neko uverenje da ako živiš u Beogradu sve ti je dozvoljeno, ako živiš u unutrašnjosti nije. Ali, čak ni u Beogradu nisu pristupačne usluge, i jako je teško doći do terapije i rešenja. Roditelji i dalje plaćaju jako puno te terapije jer državni sistem nam ne pruža dovoljno,“ kaže Ana Knežević i dodaje: „I posle 14 godina vidim da je tu isti problem koji je bio i pre 14 godina, samo je mnogo bolja sada, recim,o zdravstvena nega u bolnicama i profesionalniji je odnos i eto to mogu da pohvalim.“

Zbog želej da postanu samoodrživi, aktivisti Centra „Evo ruka“ zakoračili su pre 4 godine u vode preduzetništva. „To je socijalno preduzetništvo koje smo počeli pre 4 godine u cilju obezbeđivanja finansijske održivosti svih programa koje smo započeli. Radi se o proizvodnia zimnice i plasteničkoj proizvodnji,“ objašnjava Ana Knežević i najavljuje nove uspehe: “Sigurna sam da će nam to sledeće godine ići mnogo lakše i bržea može da bude i neki obrazac kako da se i inače radi.“